OBLIGACIONO PRAVO – KNJIGA PRVA
Проф. др БРАНКО МОРАИТ
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Књига прва
ПРЕДГОВОР другом издању
Титаж првог издања Облигационог права (књите прве и друге) исцрпљен је крајем 2006. године. Облигационо право-књига прва из штампе је изашла 1997., а Облигационо право-књига друга 1999. године. Требало је десетак година да се исцрпи невелики тираж обе књиге од којих је прва штампана у 500, а друга у скромних 300 примјерака. За ову дуговјечност скромног тиража књиге аутор сматра одговорним пиратерију на подручју универзитетске књиге, јер је свједок да је књига умножена фотокопирањем у безброј пиратских примјерака.
Упркос таквим неприликама аутор је сматрао да треба и даље да ради на новелирању ове књиге те је приступио припремама за штампу овог, другог издања захваљујући иницијалној донацији Градске скупштине Града Бања Лука и сусретљивости господина Пере Вукелића власника и директора штампарије «Графопапир» из Бања Луке.
У првој књизи измјене се састоје у извјесним скраћењима текста, а унесен је текст «додатка» из друге књиге који обрађује питање престанка облигација без испуњења. Незнатне допуне текста извршене су ради појашњења појединих наставних питања. Ове измјене најчешће се односе на додавање дефиниција појединим појмовима и институтима.
У другој књизи извршена су значајнија проширења и појашњења текста- Излагање које је носило наслов:» Могућност примјене члана 269. ЗОО» премјештено је с почетка на крај текста о проузроковању штете и задржано је као потицај студентима за њихова властита истраживања у питању односа деликтне и уговорне одговорности.
Измијене и допуне осталих дијелова текста у другој књизи су извршене ради стандардизације излагања како би се студентима и другим заинтересованим читаоцима пружиле основне, јасне и довољне информације о свим важним питањима модерног облигационог права. На овај начин су се настојала смањити одступања и разлике у односу на традиционални начин излагања ове материје који срећемо код наших истакнутих теоретичара. При томе нисам оклијевао да користим закључке других научника односно теоретичара када ми се чинило да имају тежину и ауторитет.
Заједно са Практикумом овај материјал ће студентима који изучавају Облигационо право послужити за лакше праћење предавања, активно учешће у практичним вјежбама, припремање семинарских радова, колоквија и завршних провјера знања.
Мотивација за рад на изучавању стручног правног предмета какав је Облигационо право мора бити усмјерена ка једном, даљем циљу, а то је способност креативне примјене знања. Успјех студената на студијама у циљу овладавања знањем, како јучер тако и данас, није се могао довољно измјерити оцјенама у индексу, стицањем папирнате дипломе, па чак ни апсорбованим знањем, колико је пресудно мјерило било, јесте и остаће способност креативне примјене знања. У том циљуутврђивања способности креативне примјене знања студенти су обавезни приступити тестирању које је могуће научно засновати и њиме егзактно утврдити овај основни параметар студентске успјешности студија Облигационог права. Овако добијени показатељи свједочиће о томе колико су они сами оспособљени за своје будуће занимање, свој животни позив, што ће се, сразмјерно одразити и на њихове оцјене као и на успјешност наставника и сарадника у својој научно-едукативној дјелатности.
ОПШТИ ДИО
Глава прва
УВОД У ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Појам облигационог права
Облигационо право је грана права која систематски уређује (нормира) облигационе односе. Облигационо право као грана права дио је грађанског права као правне области. Као правну област грађанско право можемо поистовјетити са приватним правом. У правном жаргону грађанско право се ставља у однос сразмјерности према кривичном праву. То се вјероватно чини због значаја ове двије гране права за правничко образовање и правничку праксу. Међутим, кривично право је дио јавног права као правне области и у односу на цјелокупно грађанско право као правну област кривично право је само једна грана јавног права.
Као грана грађанског права облигационо право јавља се као позитивно право, јер је скуп норми које регулишу међусобне односс учесника или субјеката у облигационим односима (облигацијама). С друге стране, облигационо право је и грана правне науке која се научном методологијом бави нроучавањем ових правних односа. Најзад, као едукативна дисциплина, облигационо ираво је у склопу правних студија стручни правни предмет. Као грана позитивног права облигационо право се пише малим почетним словом, а као научна дисциплина Облигационо право се пише великим почетним словом.
Постоји и подјела на објективно облигационо право или облигационо право у објективном смислу, што значи скуп нормативних правила донијетих од надлежног органа у легислативном поступку; и субјективног облигационог права или облигационог права у субјективном смислу, као скуп овлашћења и захтјева који припадају одређеном лицу (титулару) и признаје се од стране објективног права и органа заштите права. Различита значења ријечи ius позната су правницима образованим на темељима Римског права. Они су јасно разликовали «објективно» од «субјективног» права, norma agendi (правило дјеловања) од facultas agendi (право на дјеловање). Оба ова појма се могу означити истим термином ius. У енглеском за ова два појма користе се и два термина: за «закон», «право» law, а за појединачно право right.[1]
Облигационо право је динамичан дио грађанског права, за разлику од стварног права, које штити статику присвајања. Облигационо право оправдава прелаз добара (имовинских права) из имовине једног лица у имовину другог, а служи и успостављању поремећене имовинске равнотеже. Често се говори да оно правно интерпретира промет роба и услуга, односно робноновчани промет, и санирање поремећених вриједности.
Предмет облигационог права
Предмет облигационог права у објективном смислу су облигациони односи (облигације). Облигациони односи су правни односи између двију страна (на свакој страни може бити и више лица) у којима једна страна односа има повјерилачка овлашћења (субјективно облигационо право- тражбину) да захтијева од друге стране (дужничке или дужника) одређено понашање (дуг или обавезу) на које је дужничка страна, према садржају облигације, присиљена. Облигациони односи у стварности нису тако апстрактни, јер су везани са одређеним економским законитостима и са правним основима из којих настају. Уговор није тако апстрактан појам као облигација. Али облигације у стварности не настају из уговора већ из појединог уговора, као што је нпр. продаја, зајам, остава и др. Да би изразило свој предмет облигационо право је развило и одговарајућу терминологију која потиче из римског права : obligo, obligare, obligatio; обвезно право, тражбено право, дуговинско право, лично право. Сви ови изрази који желе прецизирати предмет облигационог права су или непрецизни, као што је то израз обвезно право, који значи обавезно или облигаторно право или израз лично право, јер означавају нека од обиљежја која важе за сва права у правном систему. Други појмовни изрази су преуски; тражбено право има у виду само дио облигације – субјективно право повјериоца, а дуговинско право има у виду само обавезу дужника. Закон о облигационим односима тежиште је поставио на цјелину дужничко- повјерилачког односа.
Значај облигационог права
Цивилизовани свијет је незамислив без облигационих односа. С правом се истиче да су облигациони односи најчешћи правни односи уопште, а поготово граћанског, имовинског права, чији су најобимнији дио. У облигационом праву не вриједи систем енумерације права, као што то важи у стварном праву. Могућа су само општа правила која покривају неограничен број разноврсних појавних облика. Вриједност таквих општих правила је у њиховој општости чија увјерљивост, правничка оправданост и техничка минуциозност служе многим гранама права као узор за свако регулисање дужничко-повјерилачких односа. И у бившој социјалистичкој етапи југословенског права, облигационо право је показало своју виталност упркос грубим покушајима да се волунтаристичким нормативизмом промет измећу друштвених правних лица уреди на натуралној основи и да економска размјена истисне правни промет. Такве и сличне идеолошке бесмислице нанијеле су огромне штете друштву и праву, али на облигационо право нису озбиљније утицале. То вјероватно треба благодарити дотадашњој универзалности, изграћености и проучености, као и теоретичности облигационог права, које се сликовито назива “правном математиком”. Као наставна дисциплина за стручно образовање будућих правника има фундаментални значај. Упознаје будуће правнике, непосредно, са основним принципима правничког мишљења, технике примјене права и правилним аргументисањем правних ставова. Непознавање основних принципа и установа граћанског облигационог права условљава неразумијевање читавог низа апликативних (примијењених) дисциплина, које су се развојем издвојиле, као што су: привредно облигационо право, мећународно приватно и мећународно привредно право, право вриједносних папира, туристичко право, стамбено право и др. Облигационо право као научно-наставна дисциплина је “опште право” тако што његови принципи, конструкције, установе, правила иинтерпретациjе норми постаjу релевантни за све изведене дисциплине и имају за њих супсидијарну важност. Правила и систем норми облигационог права су као исклесани, природно и складно дати и коректно формулисани и узор су свим осталим правним гранама. Највиши домети правничког мишљења су брусили принципе и норме ове гране права. Можда за такав квалитетан ангажман правничке мисли треба захвалити економским интересима друштвених субјеката и њихову животну заинтересованост за квалитетом норми ове гране права. Чврсте су координате интерпретатора норми облигационог права и утабани су многи широки путеви са којих се не може лако изгубити и залутати. Појмовна терминологија облигационог нрава не допушта лаицизам и олакшава саобраћај мећу правним стручњацима. Понављамо, облигационо право је фундаментална едукативна област, стручни правни предмет без којег је незамисливо опште образовање правничких кадрова. С друге стране, животност облигационог права потврћује пребогата судска пракса без премца по богатству рјешења и публикованих извода у нашој правној публицистици.
Развој облигационог права
Облигационо право није окамењена, догматизована појава. Оно се дијалектички прилагоћава социјалним условима. То прилагоћавање је историјска појава. Оно се не прилагоћава појединцима или волунтаризму друштвених група и центара моћи, него владајућим облицима друштвене производње. Као историјска категорија у дијалектичком процесу не може се одбацити чак ни хипотетичка претпоставка његовог историјског докинућа. Мећутим, оно што је битно је да се оно не може декретом укинути. Стварна економска ситуација и објективни економски закони дјелују елементарном снагом чак и у историјским етапама када “субјективне снаге” идеолошким средствима настоје мијењати стварност. Али, како каже Црњански у “Дневнику о Чарнојевићу” : “Живот се не мијења, он пролази.” Тако, нпр. начело монетарног номинализма у условима кризе и инфлације не може се оцијенити као оптимално рјешење, јер противрјечи стварним условима. Под ударом стварности многи постулати уговорног права, почев од слободе уговарања, принципа да је уговор закон за странке којег се треба стриктно придржавати или принципа реалног извршења уговора; ширењем поља примјене тзв. објективне одговорности, као и увоћењем превенције у област отклањања тзв. “еколошких опасности”, до стварања нових именованих уговора о туристичким услугама, факторингу и сл. представља обликовање облигационог права како римски или средњовјековни правник тешко може замислити. У периоду бившег социјалистичког система постојање тзв. “друштвене својине” значајно је утицало на облигационе односе. Негирање друштвене својине као права својине, захтијевало је да се облигациони односи томе не супротстављају. Поред тога, у условима инфлације не долазе до изражаја основни постулати облигационог права, као што су равноправност странака и слобода уговарања. Многи посебни закони су доношени као интервентне Mjepe економско-политичког, а не правног карактера (нпр. ревалоризације) које се према уговарачима односе не као “промијењене околности” јер њихово дејство морају да трпе уговорне странке као вишу силу. У бившем социјалистичком периоду умјесто лица у праву (физичких и правних) као заједничког називника за све могуће субјекте облигационих односа посебно су се издвајала “друштвена правна лица” захтијевајући и добијајући за себе привилегован режим. Након пропасти самоуправног социјалистичког друштва, измјенама ЗОО, као једини субјекти облигација остала су лица (физичка и правна). Дуализам, па чак и тријализам субјеката облигационих односа, тј. њихова идеолошко-политичка, а не правничка подјела на појединце, друштвена правна лица и граћанска правна лица превладана је у потпуности.
Метод облигационог права
Под методом облигационог права можемо подразумијевати метод законског урећивања облигационих односа, али и научни метод проучавања тих односа као и метод примјене правила (норми) облигационог права у судској пракси. Под методом облигационог права подразумијева се, првенствено, начин на који ова грана права урећује друштвене односе. Метод облигационог права као правне науке, као и питања интерпретације и примјене норми колегинице и колеге су могле упознати студирајући предмет Теорија права, а са овим методом могу се упознати и на практичним вјежбама из облигационог права кориштењем практикума.
Урећивање облигационих односа почива на неколико принципа који су постављени мећу основна начела ЗОО. На првом мјесту то је начело јединства правила облигационог права. Овдје се ради о превазилажењу дуализма правила облигационог права, а не на територијално важење Закона. До ступања на снагу ЗОО за привредне субјекте су донесена посебна правила облигационог права, јер су они обављали важне послове робног промета, а општа правила су важила за граћане и њихове мећусобне, граћанско-правне, облигационе односе. ЗОО се руководио идејом уједначавања, унификације свих тих подијељених правила и предлагањем прихватљивих формула за све субјекте (лица) полазећи од тога да се ради о истовјетним правним односима и да их треба уредити истим правилима.
Као друго основно начело ЗОО које можемо узети за темељно методолошко упутство код урећивања облигационих односа је начело диспозитивности законских норми. Норме ЗОО су диспозитивне у том смислу што су дате на располагање (диспозицију) субјектима који, зависно од својих интереса, изражавају своју вољу и заснивају своје облигационе односе онако како те норме прописују, с тим да могу од њих одступати и своје односе уредити и другачије. Обично се такве норме граматички препознају по, у датом контексту употријебљеној ријечи “могу”, за разлику од императивних норми код којих је нагласак на “морају” или “дужни су”. Дакле, и у облигационом праву постоје императивне норме које се односе, рецимо, на урећивање облигационих односа насталих из основа проузроковања штете. Мећутим, као и сваки правни однос и облигациони однос садржи и овлашћење (са захтјевом) и обавезу. Темељно овлашћење из облигационог односа је субјективно облигационо право. Овлашћење из субјективног облигационог права не тјера повјериоца да мора вршити своје овлашћење. Иза његове одлуке стоји његов индивидуални интерес који се трећих и друштва не тиче. Он може да врши своје право, али и не мора то да чини и нико га не може натјерати да чини оно што неће. У непосредној вези са слободом диспонирања или страначком диспозитивношћу јесте право на тужбу, које носиоцу овлашћења из облигационог права стоји на располагању (диспозицији), а од његове суверене одлуке зависи да ли ће га користити или не. Најзад, по питању метода значајно мјесто заузима воља самих субјеката код формирања облигационих односа. Јер, слобода уговарања, која произлази из начела аутономије воље сматра се основним разлогом, извором облигационих односа. Воља је иначе основни стваралац правне норме, а у овом случају то је појединачна воља, односно саглашавање појединачних воља најмање двије стране иза којих стоје индивидуални, појединачни интереси. Значи да се у облигационом праву, тј. у добром његовом дијелу, правни однос измећу двије стране не формира само посредовањем опште воље законодавца, него се мора непосредно изразити од законодавца призната правотворност појединачних сагласних воља. Ова слобода је везана и за слободу располагања, за промет облигационих права која су, као претежно имовинска, прометљива и нису “срасла” за личност титулара, како су то претежно лична права. Поред облигационих односа који настају саглашавањем појединачних воља страна, постоје и признати су од законодавца и они који настају супротно вољи једног од субјеката (обавеза на накнаду штете) а некад и независно, мимо воље страна, као што је то код пословодства без налога или неоснованог обогаћења. Постоје и облигациони односи који настају изјављивањем воље на обавезивање само једног субјекта, изјавиоца воље. Али и у свим овим случајевима правно признатог метода формирања облигација кориштење права на тужбу је везано за слободу избора титулара права и његову слободу диспонирања појединачним правима.
Историјски развој облигационог права
Облигационо право историјски се може посматрати према његовом мјесту и улози у разним, глобалним, друштвено-економским формацијама. Како је облигационо право везано за одрећене друштвено-економске услове и економске законе најчешће се оно повезује са оним друштвено- економским формацијама у којима су “владали” робноновчани односи и дјеловао закон вриједности. Стога се постојање и функционисање облигационог права може причинити као ванисторијска категорија, што је, наравно, немогуће, али је тај привид могућ јер облигационо право познају све досадашње глобалне друштвено-економске формације. За економске законитости утврћено је да су нужни односи независни од људске воље и да су реална основа за духовну надградњу (дакле и право) а да се ствари не могу посматрати обрнуто. По дуго кориштеној типологији друштвене формације дијеле се на: азијски, антички, феудални и буржоаски начин производње. За сваку од ових формација карактеристично је, више или мање, функционисање облигационих односа. За све ове историјске друштвено-економске формације истиче се да су “антагонистичке” по “друштвеним животним условима индивидуе”.
Код нас се уобичајило да се студиј права започиње студијем римског права, као репрезентативног представника античких права.
Феудализација робовласничког друштва као и феудализација која почива на другачијим темељима доводи до “нужних услова производње” у којима се губи стварна, економска потреба за развијањем облигационих односа. Замирање трговине, враћање на натуралну привреду, потчињеност људске индивидуе и кметски положај нису амбијент погодан за развој облигационог права. Ради се о једном ретроградном историјском процесу у којем се са робноновчаних односа друштво враћа на натуралну производњу.
Буржоаска или капиталистичка друштвено-економска формација најпогоднија је реална основа за развој и примјену облигационог права. Рецепцијом римских правила облигационог права, тј. њиховом прилагоћавању и преформулацији новим друштвено-економским условима и датом, “нужном” начину производње, достиже се највиша тачка у историјском развоју и друштвеној функцији облигационог права.
За то се стичу и погодни правни услови. Афирмише се право приватне својине као индивидуално и универзално субјективно право. Сви граћани су формално слободни и формално власници, тј. потенцијални власници. Мада је велика француска буржоаска револуција на заставу револуције ставила “слободу, једнакост и братство”, измећу слободе и једнакости не може се поставити знак једнакости. Слобода је амбијент који раћа неједнакости, а у неслободи, како је то историјски и доказано сви су једнаки. У историји или “праисторији” буржоаског друштва класни антагонизам се појачава, јер највећи дио формално слободних граћана нема никакву имовину, јер, као што знамо, имовина је скуп (имовинских или материјалних) права неког лица. Већина слободних граћана има једну специфичну имовину, тј. својину, а то је радна снага. Досљедно прокламованом концепту слободе, ропства више нема, значи да пролетери слободно располажу својом радном снагом и могу је правним послом “продати”, тј. изнајмити ономе ко им за то плати цијену или надницу. Робна производња, слобода власника, сусретање власника на тржишту ради размјене својих имовинских права, основне су карактеристике буржоаског начина производње који је дао пун замах развоју или рецепцији облигационих односа. Ову друштвено-економску формацију карактерише велики значај писаног и систематизованог права у форми законских кодификација, кодекса. Посебним, облигационом праву прилагоћеним, методама кодификатори настоје да новом друштву и буржоаској владајућој класи понуде гипка правила којима би потхрањивали приватну иницијативу и предузетништво чиме би право штитило економске односе на такав начин да их не спутава или конзервира.
Социјалистичко облигационо право које је створено у периоду постојања друштвено-економске формације под називом “социјализам”, као прелазна етапа на путу у Марксов “комунизам”, показивало је извјесне особености. Социјалистичко право је требало да послужи као механизам одумирања права и државе, па тако и облигационог права. Зашто у томе није било успјеха треба благодарити вјештачком карактеру социјалистичког права, које је прикривало један социјални експеримент. Пошто је имало утопијски карактер, није имало ни реалног успјеха.
ОДНОС ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА ПРЕМА ТАНГЕНТНИМ ГРАНАМА ПРАВА
Бивши Устав СФРЈ из 1974. у члану 281. став 1. тачка 4. конституисао је надлежност Федерације, тј. савезне државе или тада једине мећународно признате државе за урећивање основа облигационих односа (општи дио облигација) и уговорних и других облигационих односа у области промета роба и услуга; основних или основа својинско-правних односа; основа односа којима се обезбјећује јединство југословенског тржишта; основе или основне имовинско-правне односе у области поморства, унутрашње и ваздушне пловидбе и ауторско право.
Према Амандману XIV на Устав Републике Српске (Службени гласник РС, 15/29 септембра 1992): “Република урећује и обезбјећује
4) својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора, финансијски систем, економске односе са иностранством, тржиште, планирање и радне односе.”
Члан 12. Уставног закона Републике Српске (Службени гласник Републике Српске, број 21/92) гласи: “До доношења одговарајућих закона и других прописа Републике примјењиваће се закони и други прописи СФРЈ и СРБиХ, који су у сагласности са Уставом Републике и који нису у супротности са законима и другим прописима које је донијела Скупштина Српског народа у Босни и Херцеговини, односно Народна Скупштина.”
Познато је од раније да савремено облигационо право није, у традиционалном смислу те ријечи, дио граћанског (приватног, имовинског) права, онако како је формулисано и инкорпорисано у буржоаским граћанским законицима (кодексима) по принципима пандектног права. Стога је у праву проф. др Љубиша Милошевић када истиче да се код нас данас може говорити само о својинском и облигационом праву као самосталним гранама права које ступају на мјесто гране граћанског права (Милошевић, стр 21). Мећутим, у најновије вријеме, а под утицајем актуелних историјско-политичких разграничења, у Републици Србији која се налази као федерална јединица у саставу СР Југославије заједно са Републиком Црном Гором, у тамошњим академским круговима јавља се иницијатива за кодификацију граћанско-правних односа у граћански законик по узору на стање које је Србија имала у вријеме када многе данас моћне државе такав цивилизацијски документ нису имале.
И поред таквог историјског развоја и савремених прилика, граћанско право, као заједнички називник нашег граћанског права постоји јер их повезују имовински односи и с њима везани лични имовински односи. У бившој социјалистичкој правној теорији енергично се оспоравала подјела правног система на области: јавно и приватно право. Аргумент је био тврдња да социјалистичко друштво не трпи више антагонизам јавног и приватног права, односно јавног и приватног интереса, јер тако је и Лењин тврдио: “све је у праву јавноправно”. Породично право се успјело осамосталити претежно правно-теоријском аргументацијом о самосвојности породичних односа и стога посебној правној природи породично-правних односа. У правној држави подјела права на приватно и јавно задржава своју друштвену и правну релевантност. Као додирне гране права које се на разне начине и у разним временским оквирима преплићу са облигационим правом првенствено треба истаћи односе са стварним, насљедним и породичним правом. Значајан је однос и према привредном ираву у свим његовим подврстама и изведеницама као што су право индустријске својине и ауторско право, међународно приватно и међународно привредно право, радно, социјално и стамбено право, грађанско процесно и стечајно право. Историјски значај има однос облигационог права са административним правом као и са самоуправним правом или правом удруженог рада.
Однос облигационог и стварног права
Уобичајено је да се облигационо и стварно право сматрају језгром имовинског грађанског права. Повезује их опште усвојено схватање да су то основни дијелови (дисциплине) грађанског права као гране права уз насл.едно право. Овако заокружено грађанско право сачињавало би основну компоненту приватног права које би имало систематско-правно значење правне области, тј. шире јединице система од правне гране. У област приватног права улазило би и: међународно приватно право, ауторско право, право индустријске својине и привредно право.(Ђорђевић- Станковић, стр. 20).
Облигационо и стварно право повезују сљедеће заједничке особине: обе гране права или правне дисциплине утемељене су на заштити субјективних грађанских права која имају имовински карактер, приватно- правну аутономију субјеката у погледу диспонирања тим правима и обавезама и прометљивост тих права; као елемент повезивања је и честа функција облигационих односа као правног основа за стицање стварних права; и стварна и тражбена права сачињавају имовину неког субјекта; оба права процјењива су у новцу и заштићена имовинском санкцијом и грађанско-правном тужбом; понекад облигациона права добијају апсолутно дејство.
Оно што разликује облигациона и стварна права јесте различито дејство: облигациона права имају тзв. релативно под чим се подразумијева релационо дејство, јер се овлашћење или захтјев, у материјалном смислу, односи само на лица повезана облигацијом. Повјерилац је овлашћен нешто захтијевати само од “свога” дужника. Трећих лица се тај однос не тиче, каже се: “Нити им шкоди, нити користи.” Ствар је изван повјериочевог домашаја. Основна тужба је тужба за накнаду штете (аквилијанска, Милошевић, стр. 3). Стварна права дјелују апсолутно према свима, erga omnes. Само овлашћеник стварног права може да врши акте управљања и располагања са ствари. Свако друго лице он је по свом праву овлашћен да одбије, спријечи у мијешању у своја права. Основна је виндикациона тужба, која штити ствар без обзира у чијим се рукама налазила. Заштита стварних права прати ствар и карактерише је негаторни захтјев (Лоза, стр. 7), а облигационо-правне тужбе прате личност дужника, оне су личне тужбе и имају позитиван захтјев (Лоза, стр. 7).
Облигациона и стварна права разликују се и по предмету: предмет стварних права су ствари; ius in re (права на ствари, Милошевић, 22). Предмет облигационог права (тражбине) је понашање (чинидба, радња) дужника која има специјалне карактеристике. Често, ако је предмет понашања предаја ствари можемо рећи да су тада облигациона права настала поводом ствари – поводом предаје ствари (стварног права) – ius rem (Милошевић, стр 22). У погледу законског регулисања облигациона права нису таксативно наведена, ни по садржају ни по броју, а стварна права су урећена и заштићена на принципу енумерације. Стварна и облигациона права разликују се и у погледу стицања: стварна права се стичу предајом или укњижбом, а облигациона настају непосредно на основу неког извора облигација (једностране или двостране изјаве воље, деликта или разних правних стања).
И према трајању ова се права разликују. Облигациона права, у начелу, нису трајног карактера и на њих значајно утиче проток времена, јер слабе усљед невршења тако што овлашћеник облигационог права губи захтјев (тужбу у формалном смислу). Стварна права су незастарива. Каже се да су стварна права резултат неког претходног промета и да су она мировање или статика права, док је промет који им претходи, а који је, најчешће, облигационо-правни промет, динамика права. Облигациона права су само то: кретање, промет, динамика.
Однос облигационог и насљедног права
Облигационо право је однос промета (преноса) права измећу живих лица (inter vivos). Облигационо ираво лако мијења овлашћеника. Насљедно право је имовинско-личног карактера и везано је за случај смрти неког лица (mortis causae). Од тог случаја располагање имовином умрлог физичког лица почива на императивним нормама насљедног права. Облигациона права су предмет насљећивања, јер су имовинског карактера, док је насљедно право чисто личног карактера, с обзиром на своју природу и функције.
Однос облигационог и породичног права
И породично и грађанско право су традиционално, према великим кодификацијама, дијелови граћанског права. Породична права у бившем социјалистичком законодавству конципирана су као: лична, непреносива и неотућива. То због идеје или идеолошке тврдње да се природа породичних односа у социјалистичком друштву морализује, што je реакцша на њихову комерцијализацију у тзв. буржоаском друштву и праву. И када се унутар породично-правних односа јављају имовинско-правни односи, они се конципирају и рјешавају као sui generis имовински односи. Питања издржавања или заједничке имовине мада спадају у имовинска права те би требало да улазе у корпус облигационих и стварних права, посебно су регулисана, самим породичним законодавством као lex specialisom. Осим тога, породично право садржи свој статусни дио, што значи да се у саставу ове дисциплине срећемо и са статусом, а не само с правима.
Однос облигационог и привредног (трговачког) права
Привредно право се конституисало у самосталну грану правног система због обиља норми које урећују статус привредних субјеката – правних лица и њихове односе који се највише тичу послова робног промета (привредно-правних облигационих уговора).
Однос облигационог и међународног (приватног и привредног) права
Као што се облигационо право рачуна дијелом општег граћанског права а привредно облигационо право урачунава у трговачко право, међународно-правна компонента ових дисциплина захтијева посебно регулисање и заштиту. С позиција општости, међународно приватно право се указује, за облигационе односе с међународним елементом, као опште (за све субјекте и за све односе са међународним елементом) а међународно привредно право као специјална скупина норми (које су често наднационалног и аутономног карактера) за нарочите субјекте којима је основна дјелатност међународна трговина или размјена. Са педагошког аспекта ријеч је о апликативним дисциплинама у којима се, у разноврсним случајевима репродукују, реципирају и модификују општи принципи и институти облигационог права. Од посебног значаја је изучавање међународних ратификованих уговора каква је Бечка конвенција о уговорном праву[2], чије изучавање у међународном трговачком праву има значаја за уређивање облигационих односа.
Однос облигационог права и права индустријске својине и ауторског права
Право индустријске својине, као субјективно ираво на терену техничког стваралаштва, дијели се на: право на патент, право на модел, право на узорак, право на жиг и права на техничко-технолошка или организационо-финансијска знања и искуства. Ова права имају свој имовински израз и предмет су промета. У том смислу су могући објект облигационих права. Из садејства облигационог права са овим правним дисциплинама издвојили су се посебни именовани уговори, као посебан сегмент тзв. посебног дијела облигационог права, од којих су нарочито познати: издавачки уговор, лиценцни уговор, уговор о know hau и %р.(упореди код Ђорђевић-Станковић, стр. 24).
Однос облигационог и радног права
Радно право, из сличних разлога као што је то био случај са породичним правом, у социјалистичком правном систему, издвојило се изван оквира облигационог права. И радно право претежно уређује радноправни статус неког лица неголи његова субјективна права. Зато је метод уређивања претежно императивним нормама. С друге стране историјски, а чини се и de lege ferenda уговор о раду је централни институт радног права. У суштини настанка радног односа лежи сагласност воља субјеката. То је формално правно тако. Разноврсни односи из радних односа подводе се под правила облигационог права, као што су питање накнаде штете коју радник причини радној организацији, сада предузећу или послодавцу или трећим лицима на раду или у вези с вршењем рада, или штета која буде раднику причињена од “његовог” предузећа или послодавца. Важни институти радног права, као што је оглас или конкурс, вуку поријекло из облигационог права. 0сновни институт за заснивање радног односа био је и остао уговор о раду. Уговор о дјелу се често јавља за уредјивање радно-правног односа између радника и послодаваца, када не постоји потреба за заснивањем радног односа који је трајног карактера, него су се по основу уговора о дјелу обављали краткотрајни, привремени, односно сезонски послови за чије је завршавање (постизање резултата посла) било потребно краће вријеме.
Однос облигационог и грађанског процесног права
У сваком тренутку може се јавити, и јавља се, спор о грађанском праву који се, у правно организованом друштву, разрјешава према нарочитим, од државе прописаним правилима, и од стране за то надлежних, по правилу, независних државних органа, судова. Грађанско процесно право и правила извршног поступка су у функцији заштите, између осталог, и субјективних облигационих права. Судски и извршни поступак за заштиту субјективних облигационих права покреће се страначком иницијативом. Вођење поступка је резервисано за суд, и уређено императивним нормама процесног закона, али је у току цијелог поступка потребна страначка иницијатива. Суд, као носилац јавне власти и јавног интереса, нема функцију да се мијеша и истражује (тзв. инквизиторском максимом) и рјешава спор сагласно јавном интересу, већ арбитрира као независан и објективан дјелилац правде између супротстављених приватних интереса. Суд који је надлежан не може одбити да суди и мора приступити расправлјанју спорног облигационоправног питања и односа чак и када постоји правна празнина. У том смислу суд ће бити дужан, у крајњој линији, поступати као законодавац и конструисати недостајуће законско правило односно одредбу. Судови расправљају и суде примјењујући ону законску одредбу која је постојала у вријеме настанка спорног односа, права и обавезе. Закони важе за убудуће и нови закони мијењају или укидају затечени пропис, али не утичу на облигационе односе који су настали у вријеме важења «старог» закона. У начелу није дозвољена ретроактивност закона. Изузетно, само у току поступка доношења «новог» закона, из разлога задовољавања општег интереса, само се појединим одредбама «новог» закона може дати ретроактивно дејство. Само тада би се могло десити да се одредбе «новог» закона којима је дато ретроактивно дејство примјењују на још нерасправљене, непресуђене односе који су настали у вријеме важћења «старог» закона (facta pendentia) или, чак, и на већ окончане, завршене правне односе (facta praeterita).[3]
Поступање суда у расправљању спорних облигационоправних питања своди се на утврђивање мјеродавног правног правила садржаног у одговарајућим законским одредбама. Облигационо право је збир многобројних правила садржаних у великом броју законских одредаба. Суд када поступа мора првенствено тачно утврдити чињенично стање правне ствари и потом изабрати релевантну одредбу облигационог права која би одговарала и довела до правног ријешења спорног односа. Суд познаје право као и правну теорију која је систематизовала многе законске норме у правне институте што олакшава поступање суда, јер су судије теоријски образовани правници. Суд конкретна правна правила неће тражити само у Закону о облигационим односима него и у другим законима који уређују одблигационе односе. Тако ће се неко спорно питање, које обухвата институт угловора о доживотном издржавању, пронаћи у Закону о насљеђивању, који, за сада, уређује овај институт. Или ће за неко питање потражити одговарајуће правило у међународном уговору. Након тога треба утврдити да ли постоји сукоб закона и тај сукоб ријешити примјеном колизионих норми. Суд ће, ако то правно питање налаже, примјенити принцип да посебни закон дерогира општи (lex spetialis derog legi generali) или правило да новији пропис дерогира старији (lex posterior derogat legi priori) ако су прописи истог ранга. Поред тога, суд ће водити рачуна о томе да нови закон не дјелује повратно (lex retro non agit). Надаље, суд ће испитати и утврдити постојање и значај подзаконских општих аката ако су од значаја за расправљање спорног односа. Уколико су подзаконски акти значајни сњуд ће их моћи примијенити ако су у складу са законским одредбама, јер ако су ти акти у супротности са законским правилима суд их неће примијенити сагласно ставу: lex superior derogat legi inferiori. Надаље, суд мора утврдити да ли су законске одредбе императивне или диспозитивне норме. Уколико су диспозитивне норме, странке могу одступити од садржаја тих норми и за суд ће бити мјеродавно правило које су саме странке уговориле или које је садржано у узанси чију примјену су исте странке уговориле. Уколико нема законских одредаба које непосредно регулишу облигациони однос треба утврдити да ли закон упућује на примјену којег другог правног извора. Закон о облигационим односима је на општи начин прописао да субјекти могу уредити свој облигациони однос по својој вољи у границама јавног поретка. У крајњјој линији воља странака мора бити у границамаимперативних норми и моралних правила, добрих обичаја датог друштва.[4] Данас се посебно мора водити рачуна о заштити међународно признатих људских права.
Поступак принудног поравнања и поступак стечаја такође су скуп императивних норми објективног права императивног карактера које, према својим посебним правилима и радњама, доводе до мијењања садржаја облигација у циљу намирења повјерилаца, или у циљу привредног оздрављења неликвидних субјеката све до ликвидације, брисања из правног поретка, привредно-правних субјеката за које се према одлуци суда донесе такво рјешење.
…
ПРЕУЗМИТЕ КОМПЛЕТАН ДОКУМЕНТ: