MIRENJE I (ILI) POSREDOVANJE
Проф. др Бранко Мораит
МИРЕЊЕ И /ИЛИ/ ПОСРЕДОВАЊЕ
Апстракт
Судски поступци у породично-правним стварима припадају градјанском правосуђу. У току је реформа грађанског правосудја у Босни И Херцеговини. Један правац те реформе обухвата алтернативно рјешавање спорова. Дошло је вријеме да се пресуђивање више не посматра као једини начин рјешавања спорова. Циљеви алтернативног рјешавања спорова у породичноправним односима су у постизању споразума о свим питањима ради којих је избио сукоб међу супружницима. Да би се дошло до споразумног рјешања потребан је адекватан посредник који је треће лице у односу на стране у сукобу. Успјешно брачно посредовање постиже да се развод не претвара у разлаз супружника, него адекватно редефинисање породично-правних односа у будућности.
Кључне ријечи: мирење, посредовање, брачни спор, социјални радник, породични закон
Социјални радници пружају помоћ људима у савладавању друштвених проблема. Они настоје да непосредним савјетовањем и информисањем помогну појединцима и породицама да препознају узроке својих проблема, размотре могућа рјешења и одупру се властитим снагама и могућностима како би изашли на крај с њима. Проблеми, у данашње вријеме, се јављају због друштвене ситуације коју обиљежавају социјалне недаће, као што је: незапосленост, финансијске тешкоће, старост, болест, инвалидност, нежељана трудноћа, асоцијално понашање, болести зависности, тешки конфликти у породици, злостављање дјеце и брачног партнера. Социјални радници имају службени увид у ове породично-патолошке појаве, као и у друштвено успостављене институције помоћи; преглед над одговарајућим установама, приватним и јавним службама и удружењима, те требају да најбоље знају како се који облици помоћи могу реализовати. Од посебног је значаја њихово учешће у законом прописаним поступцима, као што је, нпр. мирење брачних другова прије развода брака; у припреми одлуке о повјеравању дјеце на чување једном родитеља или трећем лицу; при уређивању односа дјетета с родитељем коме дијете није повјерено на чување и одгајање. Према потреби прате и помажу при одржавању контаката родитеља и дјеце. Судјелују и у другим поступцима које одређују породично-правни прописи. У тим поступцима они сарађују с правницима и психолозима. Тежиште њиховог рада је на ријешавању социјалних посљедица и на провођењу адекватних мјера и радњи социјалне заштите. У том циљу адекватно универзитетско образовање ,које се стално унапређује и мора да се тако развија, може одржати висок углед, значај и професионалну улогу социјалних радника у друштву, као непрегледном пољу њиховог хуманог рада.
I
Трећег септембра 2002. године у Републици Српској ступио је на снагу нови Породични закон (“Службени гласник РС”, број 54/02).Даном ступања на снагу новог Породичног закона престао је да важи Породични закон Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (“Службени лист СР БиХ”, број 21/79 и 44/89). Република Српска је искористила своје законодавне могућности предвиђене чланом 36. став 2. Устава РС којим је прописано да се брак и породични односи уређују законом. Редактори породичног закона Републике Српске, као основу за (нови) Породични закон користили су Породични закон СР БиХ, који је до тада био основни извор породичног права у РС, према одредби члана 12. Уставног закона за спровођење Устава РС из 1992. године, а који је прописивао да ће се, до доношења одговарајућих закона и других прописа Републике, примјењивати закони и други прописи СФРЈ и СР БиХ, који су у сагласности са Уставом РС и који нису у супротности са законима и другим прописима које је донијела Народна Скупштина РС.
Као уставни основ законодавца уведена је начелна одредба члана ИИ, став 3. тачка ј) и став 4. Устава БиХ који је прописао да сва лица на територији БиХ имају право на брак и заснивање породице, и да су сва лица равноправна без обзира на пол, расу, боју, језик, вјерска, политичка или друга увјерења, национално и социјално подекло, припадност националној мањини, рођење и друге статусе. Начело равноправности потврђено је као основ породичног законодавства које уређује демократски брак и породицу.
II
Одговарајућим одредбама Породичног закона Републике Српске [1]значајно је реформисан поступак мирења брачних другова /чл.57. до 64. ПЗ РС/. Према раније важећем ПЗ СРБиХ, поступак мирења је био фаза судског поступка, која се проводила након приспијећа тужбе за развод брака у суд. Према новом законском уређењу поступка мирења супружника, судском бракоразводном поступку претходи поступак мирења, који, проводи орган старатељства. Органу старатељства се подноси захтјев и орган старатељства је дужан да спроведе поступак мирења у року од два мјесеца од подношења захтјева супружника. Ако је мирење успјело, ново покретање поступка мирења, у случају новог поремећаја брачних односа, неће бити могуће док не истекне рок од шест мјесеци, након уручења записника о завршеном мирењу. Уколико мирење, пред надлежним органом старатељаства, не успије, супружници могу поднијети тужбу за развод брака, којој прилажу записник о неуспјелом мирењу, у року од шест мјесеци од дана пријема записника о исходу поступка мирења. Ако поменути рок протекне, а брачни другови остану при својој иницијативи да «желе развод», дужни су поднијети нови захтјев за започињање новог поступка мирења. И цијели овај циклус почиње испочетка. Тако је законодавац желио избјећи релативизовање поступка мирења у досадашњој пракси, јер се настојало овај поступак избјећи или га само формално обавити, како би се отворио простор за радикално, судско, рјешавање брачног спора као „нерјешивог“ конфликта међу супружницима. Према правилу из раније важеће одредбе члана 64. ПЗ СРБиХ, орган старатељства је био дужан настојати /у случају када мирење није успјело/ да се супружници споразумију о заштити, васпитању и издржавању заједничке малољетне дјеце. Према одредби члана 61. (новог) ПЗ РС орган старатељства ће имати обавезу да настоји да се пред њим супружници договоре и о супружанском издржавању, подјели заједничке имовине, враћању поклона и свим другим питањима од значаја за супружнике, њихову малољетну дјецу, као и брачну и породичну заједницу која престаје да функционише. У закону није јасно прописано какву правну снагу ће такав споразум имати.
III
Слично, као што је мирење супружника уређено у ПЗ РС, а укратко скицирано у претходном излагању, поступљено је и у Породичном закону Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине (у даље излагању, скраћено: ПЗ БД)[2]. По пријему тужбе односно споразумног захтјева за развод брака, ако брачни партнери имају заједничку малољетну или усвојену дјецу или дјецу над којом је продужено родитељско право, суд ће затражити од органа старатељства да покуша мирење брачних партнера. Орган старатељства заказаће рочиште за покушај мирења, али није прецизиран рок као у ПЗ РС. Уколико се, у току поступка, брачни партнери не измире, орган старатељства настојаће да се споразумију о заштити, васпитању и издржавању заједничке малољетне дјеце. Тако је у ПЗ БД проширен садржај посредовања на статусна и имовинска питања заједничке малољетне дјеце, али је , у том погледу, остао на ужем подручју медијације, него што је то прописано у ПЗ РС, у којем је, поред статусних и имовинских питања заједничке малољетне дјеце, поступак мирења, пред органом старатељства, садржајно проширен и на постизање споразумног ријешења о питању издржавања и уређења имовинских односа супружника, као и свим осталим питањима од значаја за супружнике, њихову малољетну дјецу, брачну и породичну заједницу која се гаси, јер се супружници не могу измирити.
IV
Породични закон Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту:ПЗ ФБХ)[3] умјесто мирења, као облик медијације, уводи посредовање. Посредник је физичко или правно лице које испуњава услове прописане од стране федералног Министра за рад и социјалну политику, а којег је надлежни министар изабрао путем јавног конкурса и уврстио у списак који се води у федералном Министарству правде.
Захтјев за посредовање морају брачни партнери ( или само један од њих) упутити овлаштеном посреднику, прије покретања поступка за развод брака, ако имају заједничку малољетну дјецу односно, дјецу над којом остварују родитељско старање, а такав захтјев могу поставити и брачни партнери који немају дјеце.
Овлаштени посредник, на чијем подручју подносилац захтјева има пребивалиште односно боравиште, или на чијем су подручју брачни партнери имали посљедње, заједничко пребивалиште (изузетно, овлаштени посредник изван сједишта), заказује, у року од осам дана, поступак посредовања. У поступку посредовања учествују брачни партнери лично.
Поступак посредовања, онако како је уређен у ПЗ ФБиХ своди се на, од раније познати и примјењивани, поступак мирења, јер се, као и мирење, састоји од двије фазе: истраживања и уклањања узрока поремећаја брачних односа и фазе мирења брачних партнера. Савјетодавну улогу, у односу на брачне партнере који се налазе у конфликту, могу имати и брачна савјетовалишта и друге сличне установе. Поступак посредовања обухвата и упознавање брачних партнера, од стране изабраног и овлаштеног посредника, на посљедице развода брака, а нарочито посљедице које тешко погађају дјецу.
Неодазивање посредниковом позиву, слично као у ПЗ РС, доводи до обуставе поступка, изузев, ако је изостао брачни партнер који се насилнички понашао, чији изостанак не доводи до обуставе поступка посредовања. Ако се, након обуставе поступка посредовања, поднесе тужба или захтјев за споразумни развод, суд ће такав поднесак одбацити.
И у ПЗ ФБиХ, ако се брачни партнери не измире, овлашћеном посреднику се налаже да рјешава статусна питања малољетне дјеце ( о мјесту живљења дјетета и о одржавању односа, контаката с родитељем од којег ће бити одвојено), о дјететовом издржавању и осталим садржајима родитељског старања. Ако брачни партнери не постигну наведени споразум или га постигну ,али тако да не одговара интересима дјетета, орган старатељства ће настојати стручно ријешити сва ова питања.
Мада се сматра да је посредовање врста алтернативног рјешавања спорова и да оно не укључује мирење брачних партнера и уређивање посљедица развода брака, ПЗ ФБиХ је и ово питање повјерио овлаштеним посредницима. У одговарајућим одредбама ПЗ ФБиХ није дошла до изражаја идеја брачног посредовања, као поступка омогућавања брачним партнерима постизања „цивилизованог развода“ и што елегантнијег и безболнијег окончања „банкротираног“ брака. Умјесто таквог приступа законодавца уведен је, по ко зна који пут у наше законодавство, „хибридни“ модел који садржи елементе спашавања брака мирењем и елементе посредовања као могућности избјегавања катастрофалних посљедица развода брака.
V
Пошто се унутар Босне и Херцеговине развија више паралелних система мирног рјешавања брачних и породичних сукоба требало би покушати објединити напоре за изналажење најповољнијег модела вансудског, мирног, рјешавања брачних и породичних сукоба. Мора се истаћи да заговарање мирног споразумијевања и договарања, те развитак посредовања и сличних алтернативних начина рјешавања спорова не осујети грађанима приступ суду, као једно од основних људских права.
Посредовање је нов термин за познати, породичноправни институт, покушај мирења брачних другова, али обухвата и друге аспекте пружања стручне помоћи у случајевима поремећених породичних односа.[4] Вјечно питање негативно оцјењиване друштвене појаве, пораста броја развода бракова, наводи државе да изналазе средства за савладавање овог друштвеног проблема. Правосуђе је средство које пружа темељ за праведно рјешавање ових питања. Међутим, државе увиђају да само правосуђе има своја ограничења утврђена процесним начелима и прописана процесним законима. Од суда се тражи одлука о основном правном питању, развргнућу брачне заједнице, која је банкротирала и доношење праведних одлука о пратећим правним питањима статусног и имовинског карактера. Суд није савјетодавни орган нити „ординација“ у којој се могу лијечити поремећаји у међуљудским односима из оквира брака и породице. Отуда се излаз почео тражити у разним облицима мирног рјешавања породичних неспоразума, као што је медијација, посредовање, мирење, савјетовање[5], покушај мирења са савјетовањем, терапије и сл. Мада су им циљеви заједнички и испреплетени, могуће је уочити сличности и разлике међу њима. Тако је уочено да је медијација усмјерена на рјешавање конкретног, практичног сукоба, високоструктуирана и краткотрајна. Медијација је усмјерена на осмишљавање рјешења и будућа понашања. Породична терапија је усмјерена ка промјени односа међу члановима породице. Терапији је циљ утврђивање узрока сукоба и подразумијева усмјереност терапеута на прошле догађаје и односе. Отуда је мирење ближе породичној терапији него медијацији, јер је циљ мирења да открије узроке који воде разводу и да их отклони. С друге стране, медијација је краткотрајни поступак, док је терапија ( у коју, по нашем мишљењу, улази и мирење) дуготрајнија интервенција. Због тога, незадовољство процентом успјешних мирења, његово формализовање и маргинализовање, нису само посљедица суштинских недостатака овог вансудског модела рјешавања конфликата, колико временских оквира који су дати овом институту као и хроничној неизграђености кадровских капацитета за ову дјелатност.[6] Из свега произилази да су посредовање и мирење два одвојена поступка, али да постојеће законодавство оба поступка повјерава једном лицу. Такву улогу до сада су имали социјални радници, док би, од сада, барем у Федерацији БиХ, посредовање преузели овлашћени посредници, који могу бити сва физичка и правна лица која добију овлашћење за посредовање од надлежног државног органа. То би био још један пренос јавних овлашћења са државних органа на приватна лчица, слично оном какво је уведено ентитетским законима о нотарима.
Према Препоруци Вијећа Европе Но.Р(98)1 европске државе требају се руководити предложеним начелима и исте примијенити у прописима о породичном посредовању и пракси посредовања. Државе би требале обезбиједити да се поступак посредовања води у складу са десет начела:
- начелом непристрасности, у односу на стране у спору, 2. начелом неутралности посредника, у односу на исход поступка посредовања, 3. начелом поштовања и једнакости преговорачког положаја странака, 4. начелом добровољности прихватања рјешења од странака, 5. начелом приватности провођења поступка посредовања, 6. начелом повјерљивости расправе о току посредовања и забране каснијег објављивања података, 7. начелом обавезности информисања странака о могућностима коришћења брачног савјетовалишта, 8. начелом обавезности посредника да у свом поступању полази увијек од поштовања најбољег интереса дјеце, 9. начелом обавезног утврђивања питања, да ли је у прошлости долазило до насиља у породици, како би могао, ако такву чињеницу позитивно сазна, обуставити своје даљње активности, и 10. начелом правног информисања, јер је посредник обавазан давати обавјешетења о правним питањима, али се не смије бавити давањем правних савјета.
У погледу односа суда и посредника, потребно је да судови, и други државни органи, признају резултате посредовања. Држава је дужна да обезбиједи независност посредовањја и у односу на судски поступак, као и да омогући да се посредовање проведе прије, за вијеме или након судског или другог правног поступка. Држава треба, у законодавним ријешењима да обезбиједи прекидање правног поступка како би се омогућило проводјење посредовања.[7]
На нашим законодавцима, којих у постдејтонској Босни и Херцеговини има више као што смо у овом раду ипоказали, лежи обавеза усклађивања домаћег законодавства (домаћих законодавстава) са овим начелима, јер је домаће законодавство, о мирењу и посредовању, дјелимично неусклађено са овим начелима.
Универзитетско образовање треба да оспособи социјалне раднике за пружање услуга породичног посредовања, јер су, према својим стручним квалификацијама најпогоднији за обављање ове модерне и суптилне дјелатности.
Проф.др Бранко Мораит
МИРЕЊЕ И /ИЛИ/ ПОСРЕДОВАЊЕ
Р е з и м е
У чланку се проблематизује дилема о недовољности унутрашње хармонизације прописа у Босни и Херцеговини о брачном посредовању у три породично-правна подручја.
Указује се на релативно незнатне разлике измедју мирења и посредовања у законској регулативе у односу на теоријска настојања која истичу предности посредовања у односу на мирење.
У чланку се предлаже да едукација студената социјалног рада обухвати најновије теоријске и законске промјене, принципе, методе и средства брачног посредовања, како би најозбиљније кандидовале профил социјалног радника за функцију брачног посредника.
[1] У даљем тексту: ПЗ РС
[2] „Службени гласник Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине“, број 23/07
[3] „Службене новине ФБиХ“,бр.35/05, 14/05)
[4] Алинчић,М (1999.) Еуропско виđење поступка обитељског посредовања, Ревија за социјалну политику, 6(3-4), 227-240.
[5] Према извјештају о раду породичног савјетовалишта за 2007. годину Центра за социјални рад Бања Лука, од укупно 132 предмета, као разлог доласка у савјетовалиште у 8 случајева наведено је мирење брачних партнера. У плану рада за 2008. годину истакнуто мјесто унутар четири групе задатака заузимају и два задатка од интереса за нашу тему, и то. Групни терапијски рад са разведеним партнерима који мају проблеме у контакту с дјецом и и индивидуални/групни/ терапијски рад са дјецом разведених родитеља, када се контакт са родитељем код којег није дијете на чувању и васпитању не одвијају редовно.
[6] Бранка Сладовић Франз: Обиљежја обитељске медијације, стр. 17.
[7] Алинчић,М. Оп.цит.