dr Branko Morait, Obligacije

Др Бранко Мораит,
редовни професор Правног факултета
Универзитета у Бања Луци

 

KODIFIKACIJA GRAĐANSKOG PRAVA

 

Кључне ријечи: кодификација, закон, систем норми, садржај закона, субјекти облигационих односа, заштита потрошача

 

Велике кодификације правних норми, у које спадају и велики кодекси на пољу облигација, па тако и југословенски Закон о облигационим односима из 1978. године са каснијим измјенама и допунама, никада не престају да живе.[1] Професор Перовић је томе визионарски додао да «временом, употребом државне власти, они могу бити стављени ван снаге, али, ван снаге живота, никада». Они се « ко болест вечита наслеђују, од колена до колена потежу, од места к месту тихо се протежу». [2]

Нешто слично се десило и са југословенским Законом о облигационим односима [3]који и након тзв. дисолуције југословенске државе наставља да живи, са мањим или већим измјенама и допунама, у свим бившим југословенским републикама, сада самосталним државама. У овом реферату ћемо покушати правни живот ЗОО приказати с више аспеката: као извора норми, субјеката на које се односе његове норме, скупа систематизованих норми и његовог садржаја de lege lata и de lege ferenda,  с посебним освртом на стање у Босни и Херцеговини.

Ако период од тридесет година упоредимо са двестогодишњицом француског Грађанског законика, родоначелника тзв. модерних грађанских кодификација, учиниће нам се неупоредиво кратко. С друге стране, огроман је успјех на турбулентним југословенским просторима васпоставити овакав законски пројекат, у специфичним условима владавине концепта договорне и доходовне економије, удруженог рада и средстава, несвојинске концепције друштвене својине, негације права својине и уговора, и перманентног распада јединственог југословенског тржишта и правног система, за којег важи раширена и ничим оспоравана оцјена да је најуспјешнији законски пројекат у историји југословенског права.

 

1. ЗАКОНОДАВНИ ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

 

Под изворима облигационог права подразумијевају се формални извори у којима су, од стране надлежних органа и на легитиман начин, утврђена правила (норме) облигационог права.

Као што је у Краљевини Југославији, у преднацрту, остао југословенски грађански законик, односно његов пројекат, тако је у федеративној републици Југославији уложен напор на унификацији правила о накнади штете који се зауставио на фази израде пројекта. Израђена су три нацрта закона о накнади штете (1951, 1960, 1961) који нису никада ушли у законодавну процедуру нити су из ње изашли као правоснажни акти. Савезна скупштина је у јулу 1969. основала Комисију за цивилни кодекс. Након савјетовања у Београду, одржаном од 7. до 9. маја о “Месту цивилног кодекса у систему нашег права” умјесто да се иде ка законодавној процедури и довршавању цивилног кодекса, колебања теоретичара и притисци политичара условили су сторнирање и овог пројекта. Како наводи професор др Слободан Перовић у Предговору Закона о облигационим односима са регистром појмова (Службени лист СФРЈ, Београд, 1978, стр. 4-6) замах идеје о кодификацији облигационих односа започео је 1960. када је професору др Михаилу Константиновићу, од стране тада надлежних органа, повјерен задатак да изради текст који би у форми преднацрта послужио као основа за израду закона о облигацијама. Професор Константиновић је овај рад израдио под називом “Скица за законик о облигацијама и уговорима”, за њега је добио Седмојулску награду и рад је публикован, те је постао фактички незаобилазан документ јавне дискусије о питањима облигационог права. Скица је и у наше вријеме послије распада Југославије изузетно инспиративна за научноистраживачки и будући законодавни рад. Након распада СФРЈ до тада савезни закон, Закон о облигационим односима (Службени лист СФРЈ, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89) претрпио је одрећене измјене. У СФРЈ која је била заједничка држава народа који су је сачињавали и федералних јединица као административно-политичких ентитета, Србија и Црна Гора су уставно конституисале Савезну Републику Југославију која се територијално састоји од бивших АВНОЈ-ских федералних јединица, СР Србије и СР Црне Горе. У тој новој држави донесен је Закон о измјенама и допунама Закона о облигационим односима (Службени лист СРЈ, број31/18 јун 1993.) који садржи 60 чланова.

 

2. ДОСАДАШЊИ РЕФОРМСКИ ПРОЦЕСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

 

У Републици Српској која је формирана на територији бивше СР Босне и Херцеговине,као државно-правни ентитет у постдејтонској Босни и Херцеговини, донесен је Закон о измјенама и допунама Закона о облигационим односима (Службени гласник Реиублике Сриске, број 17 од 22. сеишембра 1993.) који садржи 61 члан.Разлози за овакво номотехничко рјешење леже у одредбама Амандмана XIV (четрнаестог) на Устав Републике Српске које одређују да Република Српска уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе. А према члану 12. Уставног закона Републике Српске, до доношења одговарајућих закона, примјењиваће се закони и други прописи бивше СФРЈ и бивше СРБиХ који су у сагласности са Уставом Републике Српске и који нису у супротности са законима и другим прописима које је донијела Народна скупштина Републике Српске.

Измјене и допуне ЗОО[4] од 16. јуна 1993. године ослободиле су законски текст од политичко-идеолошке терминологије. У Републици Српској је убрзо након тога извршена потпуна рецепција ових измјена и допуна ЗОО тако што је донесен Закон о измјенама и допунама ЗОО.[5] Према овим измјенама и допунама субјекти облигационих односа се не означавају као «учесници», него као «стране» у облигационим односима, а то могу бити физичка и правна лица. Ова измјена је условљена усклађивањем ЗОО са уставним актима тадашње СРЈ и РС. Уједно је тим измјенама и допунама искориштена прилика да се ЗОО врати своме изворнику, Скици професора Константиновића.[6] Овим измјенама и допунама ЗОО из 1993. године друштвена правна лица су ишчезла из облигационих односа, јер је озакоњен уставни принцип једнаке заштите свих облика својине и нису више постојали разлози за посебну заштиту друштвених правних лица у облигационим односима.

 

У Федерацији БиХ, другом државноправном ентитету Босне и Херцеговине југословенски Закон о облигационим односима («Службени лист СФРЈ», бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89) преузет је на основу Уредбе са законском снагом («Службени лист РБиХ», број 2/92), а ступио је на правну снагу потврђивањем уредби са законском снагом («Службени лист РБиХ», број 13/94).

Потом се у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине приступило припремама за доношење новог Закона о облигационим односима и уз подршку њемачке организације GTZ која је израду Нацрта ЗОО повјерава њемачком професору Helmutu Ruessmanu. Професор Ruessman је за основ израде изабрао ЗОО као модерно и успјешно законодавно дјело. Као важан разлог зашто се приступа изради новог Закона о облигационим односимаизнијета је потреба усклађивања ЗОО са директивама Европске Уније о заштити потрошача.  Владе ентитета формирале су двије експертске радне групе које су помагале при изради Нацрта ЗОО. У току рада изражена су два различита мишљења о томе да ли питања заштите потрошача треба да уђу у текст Нацрта ЗОО или је овим питањима мјесто у посебном законодавству. Послије изношења аргумената за и против, те указивања на предности различитих ријешења у француском и њемачком праву одредбе о заштити потрошача остале су интегрисане у Нацрт ЗОО. Одредбом члана 5. Нацрта ЗОО одређено је да стране у облигационим односима могу бити физичка и правна лица. Поред ове, начелне, одредбе, уграђене су још двије одредбе. Према одредби члана 15. «подузетник» је физичко или правно лице које приликом закључивања неког правног посла дјелује у вршењу своје привредне или самосталне професионалне дјелатности. Према одредби члана 16. «потрошач» је свако физичко лице које закључује неки правни посао у сврху која не спада у његову привредну или проифесионалну дјелатност. Ова издвојена дефинисања «подузетника» и «потрошача» у функцији је инкорпорисања одредаба о заштити потрошача у текст Нацрта ЗОО. Сви односи који се између потрошача и подузетника развијају предмет су посебних одредаба које су саставни дио Нацрта ЗОО. Тако смо поново добили једну издвојену категорију субјеката облигационих односа који се издвајају из цјелине комплекса облигационих односа како би се успоставила равноправност страна у облигационим односима и јаче заштитили интереси потрошача који су у односима према подузетницима слабија страна. Оваквим нормирањем конкретизују се или , чак, доводе у питање два принципа: принцип јединственог регулисања и принцип равноправности страна.

 

3. НОВИ ПРИЈЕДЛОЗИ ЗА НАСТАВАК ЗАПОЧЕТИХ РЕФОРМИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

 

Међу истакнутим препорукама и закључцима деветог савјетовања „Октобарски правнички дани“, за грађанскоправну област, на уводно мјесто је стављена препорука да поред извршених реформи грађанскоправних прописа у Босни и Херцеговини и ентитетима постоји и даље проблем фрагментарности грађанског законодавства. Да се такво негативно стање превазиђе, као могуће рјешење о којем треба размислити, редактори наведених препорука и закључака предлажу правничкој јавности да треба размислити да се крене путем кодификације грађанског права с циљем припремања и доношењем грађанског законика. На тај начин би се, сматрају гласноговорници правничке заједнице у Републици Српској, систематизовали битни институти из ове области и отклониле постојеће правне празнине.

 

 

3.1. УНИФИКАЦИЈА, КОДИФИКАЦИЈА И/ИЛИ ХАРМОНИЗАЦИЈА

 

Појмовно значење термина: унификација, кодификација и хармонизација је различито.[7] Ми ћемо овдје изнијети само суштинске назнаке о дистинкцији ових појмова чије је значење, у свакодневном жаргону, замагљено па можда и мистификовано.

Према др Аксићу, унификација прописа је потпуно изједначавање тако да се умјесто више правних система ствара један, јединствен правни систем који даље важи на ранијим подручјима више правних система. Претпоставка унификације јесте претходно постојање више законодавних власти, више формалних извора права, више независних правних подручја које се, као посљедица унификације, стапају у једно правно подручје (јединствено).[8] Унификација је изједначавање односно изједначење, стварање једног, умјесто више извора права затечених на територији на којој се врши унификација.[9]

Кодификација је номотехничка метода, систематизација и усклађивање, у редакцијском и техничком смислу, прописа из више сродних правних грана. Она није суштинско, нормативно- логичко сређивање појмова, јер суштинска кодификација већ постоји, јер сви појмови већ постоје, њихове везе већ дјелују и њих кодификација затиче.[10]

Оно што је за наше правно подручје, у Републици Српској у Босни и Херцеговини занимљиво и о чему наши евентуални редактори бидућег Грађанског законика требају да воде рачуна, јесте констатација да: „кодификација, насупрот унификацији, као актуелно стање подразумијева једну законодавну власт, један извор права и јединствено правно подручје, у којем је унификација већ извршена. Није могуће започети кодификацију  где нема унификације, односно где постоји више правних подручја, или постоји једно правно подручје, али није извршена ни формална унификација.“[11]Кодификација значи стање сређености, повезаности, односно супротно стању фрагментарности и разасутости правних норми и правних института који припадају истој правној грани или сродним правним гранама, у  више законских извора.[12]

Хармонизација није унификација као процес стварања јединственог пправног подручја. Хармонизација , за разлику од унификације иде на суштинско, вриједносно усклађивање правних прописа. Хармонизација је усклађивање извора права у материјалном смислу, значи синхронизовано поступање приликом стварања права стварних друштвених снага које су ствараоци права у материјалном смислу. Прихватање истих вриједности резултира полажење од истих принципа с којима се усклађује домаће права и које тако постаје дио заједничког, комунитарног права. Хармонизација није рецепција правних рјешења или појединих правних аката него је она услов остварења виших циљева, као што је уклањање међудржавних привредних и других баријера које онемогућују слободан проток роба, капитала, радне снаге и сл.[13]

 

3.2. ПОСЕБНЕ НАПОМЕНЕ О ПРЕДМЕТУ И МЕТОДУ

 

Предмет и метод су основна питања за сваки кодификаторски подухват. Кодификаторски оптимизам  једним дијелом потиче и из става да су, по својој природи, грађанскоправни односи, упркос међусобној разноликости, у суштини јединствени и могу се свести на заједнички називник изведен из друштвених односно правних односа у које субјекти свакодневно вијековима ступају. Ради се, у принципу, о друштвеним односима у које грађани ступају у приватном животу ради личног и породичног егзистирања у условима демократске и правне државе. То су односи размјене и потрошње који почивају на равоправности и слободи уређивања тих односа, њиховој имовинској природи и имовинској заштити. Може се сматрати да се доношењем кодификације грађанског права не ремети парцијално регулисање, али се спријечава да поједини дијелови и институти буду у супротности с генералним прописом, већ да постану и остану усклађени поштовањем начела законитости. Тиме се постиже ефикаснија заштита грађанских права а самим тим и међународно признатих људских права.

Опредјељење које на нашим просторима често преовлађује, да се законописци окрену неком страном узору, ма како привлаћно и саморазумљуво изгледало, као што је познато из историјске ретроспективе, никада није уродило плодом. Мада, на први поглед, изгледа једноставно окренути се неком великом кодификаторском дјелу, то не даје охрабрујуће резултате. Преписи, рецепције и разни транскрипти страних изворника обили су се о главу наших предака а посљедице и презир осјећају се до данас. Ми имамо правно-теоријску и стручну предност, преимућство да непочињемо од почетка, јер је наше грађанско право, у материјално-правном смислу, добрано кодификовано, осим што недостаје један централни дио који би стабилизовао цијели систем грађанског права. Оно што је, по нашем мишљењу нужно јесте, утврдити предмет и метод израде као и однос између предмета и метода. Другим ријечима, сви они правни односи који су подложни истим методама регулисања (равоправности страна, аутономији воље, преносивости права, имовинском карактеру права и имовинској санкцији) требају наћи мјеста у грађанској кодификацији. Предмет мора да слиједи ове методске одреднице.

То значи да је неспорна стварно-правна и облигационо-правна књига будућег пројекта. Ове двије књиге будућег грађанског законика могу се формирати око већ постојећих кодификација облигационог и стварног права.

Породично и насљедно право, као посебне књиге, лично имовинска компонента, могу ући у свим оним дијеловима у будући кодекс који су уређени истоврсним нормама изведеним из наведених метода грађанско-правног регулисања. Чини се да прагматични разлози условљавају компромис да се садашње законске форме уређивања породичних и насљедних односа у цјелини , механички, унесу у будући кодекс. По нама, то није неопходно ако се жели очувати чистота метода и предмета регулисања. С друге стране, нису искључени посебни закони који уређују оне дијелове породичноправних и насљедноправних одсноа који нису подложни грађанско-правном методу регулисања. Тако, на примјер, тестаментарно располагање сигурно може да уђе као дио књиге о насљедном праву у грађански кодекс, али се поставља питање систематизовања законског насљедног режима. Исто се може поставити питање и за поједине, па чак и велике дијелове породичног права. Све те дијелове требало би одвојити по демаркационој линији која дијели приватноправно од јавноправног, односно област приватне аутономије од јавноправних, императивних, когентних, норми које су честе у садашнјем хибридном правном уређивањупородичноправних односа.

Слиједом предњег, ако се редактори на овакву селекцију грађанско-правних односа опредјеле, треба гледати и на право интелектуалне својине и сродна права. Оно би се морало деконструисати, јер по нашим критеријима не би могло да уђе као једна јединствена књига у грађански кодекса. Ако би се редактори будућег Грађанског законика опредјелили за уношење ауторских и сродних права интелектуалног власништва, они већ имају парцијалну кодификацију ауторских и проналазачких, патентних права. Али, ако би поступили принципјелно, тада би морали приступити деконструкцији ове законске материје подијелити је, примјерице, у књигу о својини и стварним правима, а остало у књигу о облигацијама. То се односи и на право заштите потрошача. Уз све примједбе које је својевремено оправдано изрекао академик Слободан Перовић у погледу инкорпорације права потрошача у облигационо право[14], ми би посебно додали да сматрамо право потрошача дијелом јавног поретка, когентном нормом, фактором ограничавања слободе уговарања и страним тијелом у односу на принципе и правила уговорног права. То је тако када на ово гледамо као на принмципјелно питање. Ако бисмо на ово питање гледали прагматично могло би се послужити једним великим страним узором, на примјер модернизацијом Њемачког грађанског законика, који је право заштите потрошача, путем хармонизације директива ЕУ о заштити потрошача, уврстио у текст Њемачког грађанског законика.

Оно што чини главну тешкоћу кодификаторима јесте концепт општег дијела грађанског законика. Ако се наша законодавна техника ослања и даље на швајцарска рјешења, која ни у Законику о облигацијама (1881) ни у Грађанском законику(1912) не садрже општи дио, а оцијењени су и важе за успјешан пројекат, тада се питање општег дијела не би ни стављало на дневни ред. Истини за вољу, помало контадикторно ономе што смо с почетка овог излагања наговијестили, ми ипак сматрамо да се треба ослонити и на успјешном иностраном моделу кодификације, али не у садржини и не у детаљима већ у концепту, сходно нашим потребама, могућностима и погледима. Под страним правом, које би, и даље, могло послужити као образац у погледу концепта кодификовања мислимо превасходно на Швајцарско грађанско законодавство. И Швајцарски грађански законик, мада нема општи дио, има, на почетку Законика уводне одредбе у којима су изложена начела грађанског права. То су чувене генералне клаузуле, које су омогућиле стваралачку праксу судова и еволутивни развој грађанског права кроз судску праксу. То је омогућило да се избјегне тзв тврда примјена закона и да правна пракса слиједи моралне принципе и идеје социјалне правде.[15] Мада смо баштинили Швајцарски Законик о облигацијама, у редовима наших цивилиста преовлађује неизбјежност регулисања општег дијела. О томе постоје и неусвојени пројекти Комисије за цивилни кодекс из шездесетих година прошлог вијека. Заговорници општег дијела истичу бројне разлоге који то оправдавају. Концепт приватног права почива на основним принципима као и заједничком уређењу субјеката права, предмета и објеката поводом којих ти односи настају, њиховој садржини и заштити. Општи елементи грађанскоправних односа су субјекти права, правни послови, ствари, остваривање и заштита права. Обједињавање свих ових питања омогућило би оперативност система, јер су многа питања односно институти сада регулисани на различитим мјестима, у разним законима, уз многа понављања и преплитања, у различито вријеме и на различити начин. Тако, на примјер, појам физичког лица, из система норми породичног права, чини се неповезан са појмом правно лице уређеним разним законима, па се стиче погрешан утисак да се ради о различитим институтима а не једном јединственом. И наша правна теорија није се довољно посветила изградњи појмова општег дијела да утврди опште елементе права који се односе на субјекте и објекте права, правне послове и правне радње, вршење и остваривање права. Уређење општег дијела грађанског законика имало би значај и као основа за усаглашавање домаћег права са правном тековином ЕУ.[16] Ако општи дио посматрамо као предмет регулисања тада ће кодификатори имати највише посла са методом индукције, којом се морамо послужити приликом логичког закључивања, полазећи од појединачног ка опште. Поред тога, чини се да је, због непостојања грађанске кодификације у правној прошлости и правној пракси, осујећен значај кориштења метода дедукције, којим би се из општег суда изводио појединачни суд, када смо преплављени појавом посебних закона који сви за себе уређују своју материју тако да је специјализација доведена до потпуног помрачења цјелине и принципа, те је  више из општих начела немогуће изводити појединачна правила. Индуктивни закључак полази од емпиријских (искуствених) чињеница, а закључак који се изводи из тих чињеница, превазилази границе значења онога што те чињенице саме по себи и саме за себе значе.

Садашњу окосницу нашег система грађанског права чини Закон о облигационим односима. То је кодификација облигационог права коју треба довршити и одмјерено модернизовати. Ово можемо илустровати ријечима професора Александра Голдштајна поводом доношења југославенског Закона о облигационим односима:“Закон о обвезним односима представља кодификаторски рад. Обвезно је право тим законом кодифицирано у цјелини, па се правна правила предратних грађанских законика и трговачких закона не могу више примјењивати. Ако је у том закону изостављено нешто што је до сада било регулирано, има се сматрати да је то учињено намјерно. Ако у њему има празнина, оне се не би могле попунити позивањем на правна правила предратних закона, већ се могу попунити усвојеним методама интерпретације. Тако, на примјер, Закон не познаје институт ортаклука, познат бившим грађанским законицима. Пракса се неће моћи одрећи тог института, али се неће моћи позивати ни на правна правила предратних закона, већ ће се ортаклук сматрати, с гледишта Закона о обвезним односима, неименованим уговором. С друге стране, Закон није обухватио цјелокупно обвезно право. За републичко, односно покрајинско законодавство резервирано је на основи савезног устава (чл. 281) све што не спада у опћи дио облигација и уговорне и друге облигационе односе у области промета робе и услуга. За непривредне субјекте требат ће, дакле, прописе обвезног права потражити изван Закона о обвезним односима.“^[17]

Као и у узору који је користио професор Константиновић, Швајцарском Законику о облигацијама из 1911. године, и у Југословенском Закону о облигационим односима законске норме су јасно формулисане, свали став се састоји од једне реченице и нема упућивања на друге релевантне одредбе. Као што се може рећи за Швајцарски грађански законик, да је био примјер одличне номотехнике и успјелих нормативних рјешења,[18]то би се могло рећи и за Југословенски Закон о облигационим односима. Ова одлична номотехника требала би бити задржана и у преднацрту будућег грађанског законика, ако би се тим правцем кренуло у Републици Српској. У појединостима овај пројекат већ има упоредно-правни узор у досадашњим резултатима рада кодификаторског тима Републике Србије.

 

 

ЗАКЉУЧАК

Бивши југословенски Закон о облигационим односима врши и данас велики утицај на законодавне процесе у свим бившим југословенским републикама. Сви нови законодавци у осамостаљеним државама пошли су у регулисању облигационих односа од истог изворника.[19] Упркос често неповољној политичкој клими, у односу на ресантимане условљене трагичним распадом југословенске државе, то није утицало на одрицање новостворених самосталних држава бивших југословенских федералних јединица, од југословенског Закона о облигационим односима. Одступања се односе на нове одредбе које се уносе под утицајем потребе хармонизације с правом Европске Уније.

Оно што југословенски Закон о облигационим односима задржава, као изворник и образац новој кодификаторској пракси законодавних органа нових држава Југоисточне Европе, јесте несумњиви правнички квалитет већине његових одредби и система излагања садржаја Закона.

Савременом законодавцу мора бити на уму упозорење да свако олако мијењање права доводи до слабљења ауторитета права. Осим тога, у Босни и Херцеговини је присутна тенденција по којој нови Закон о облигационим односима мора бити донесен искључиво на државном нивоу, мада је то, из разлога уставног уређења немогуће извести, осим уз сагласност ентитета. Ова идеја се различито образлаже, али је показатељ да се Закон о облигационим односима сматра у домаћим и страним политичким круговима важним привредним законом од интереса за цијелу земљу.

Задаци на иновирању садржаја југословенског ЗОО који стоје пред његовим баштиницима су разноврсни и свеобухватни, али се могу обухватити заједничким називником, јер су за све правне системе који су га преузели готово истовјетни. Сви радови на уређивању садржаја ЗОО потичу  из приказаног стања његове недовршености и потреба која намеће савремени политички тренутак повезан са тежњом за хармонизацијом домаћих правних система у регији са правом ЕУ. Тако, на примјер, као разлоге за доношење новог ЗОО РХ истичу се политичка опредјељења за придруживање Европској унији и уградње у законе о облигационим односима бивших југословенских федералних јединица правних норми ЕУ. Законодавство РХ је кренуло путем индиректне рецепције права ЕУтако што је стручна комисија за израду Приједлога ЗОО након вишегодишњег рада сачинила текст новог ЗОО који је приближен и усклађен са правним поретцима германског правакоје се већ ускладило с правом ЕУ, а неке смјернице ЕУ укључене су директно у текст новог ЗОО РХ.[20]

Правни односи које је требао да обухвати нови Закон о облигационим односима у ентитетима Босне и Херцеговине, убрзано се попуњава посебним законима. Тако је донесен Закон о заштити потрошача[21], који је обухватио највећи дио новог садржаја Нацрта Закона о облигационим односима. Донијет је и Закон о лизингу, који је , такођер, предвиђен радном верзијом Нацрта новог ЗОО. На поменути начин законодавац у БиХ и ентитетима нарушава радну концепцију приређивача новог Нацрта ЗОО у Босни и Херцеговини, јер је Нацрта ЗОО обухватио, поред одредаба о заштити потрошача и многе уговоре аутономног привредног права. Тако су у Нацрт ЗОО међу нове именоване уговоре, поред уговора из важећег ЗОО, уврштени: послови на кућним вратима, уговори о пословима На даљину, уговори о праву повременог становања, потрошачки кредитни уговор, уговор о посредовању кредита, даровање, послуга, лизинг, ортаклук, франшизинг, уговор о доживотном издржавању, банкарски послови и утврђујући уговори. Нацрт ЗОО је публикован од стране јавних установа-центара за едукацију судија и тужилаца ФБиХ/РС у сарадњи са њемачком владином организацијом GTЗ у оквирима пројекта «Реформа привредног права», а публикован/постављен на веб страници Министарства правде БиХ.

Садашње уставно уређење Босне и Херцеговине и њему прилагођена, нетипична, организација правосудног система, условљава да се евентуално будуће доношење Закона о облигационим односима мора спровести на четири нивоа и то у законодавним тијелима БиХ, оба ентитета и Брчко Дистрикта.

Наш је закључак да се уз Закон о облигационим односима донесе и грађански законик који би обухватио општи дио, стварно, насљедно и породично право сагласно грађанско-правном методу регулисања.

 

 

 

 

Др Бранко Мораит

Редовни професор Правног факултета

Универзитета у Бања Луци

 

ХАРМОНИЗАЦИЈА ЗАКОНА О ОБЛИГАЦИОНIМ ОДНОСИМА

Р е з и м е

 

У чланку се аутор осврће на законско уређивање облигационих односа на простору бивше Југославије с посебним освртом на стање у Босни и Херцеговини. У Босни и Херцеговини је припремљен Нацрт Закона о облигационим односима са стањем 28.01.2003. године, када су двије радне групе ентитета завршиле рад на изради текста Нацрта у организацији министарстава правде ентитета подржаних од стране њемачке владине организације GTZ. Послије наведеног датума организацију око довршавања израде текста Нацрта Закона о облигационим односима преузело је Министарство правде БиХ уз подршку OHR, али резултат њиховог рада није постао позитивни законски текст. Аутор покушава да освијетли значај југословенског Закона о облигационим односима из данашње перспективе и закључује да он и даље значајно утиче на законодавне токове уређивања облигационих односа у свим бившим југословенским републикама. Закон о облигационим односима је продужио свој правни живот рецепцијом у нове правне поретке који су приступили његовим мањим или већим измјенама. И тамо гдје је донијет нови законски текст о облигационим односима нису запажена велика одступања од изворника како у систематици тако и у садржају законског текста.

У раду се обрађује питање кодификовања грађанског права на подручју Републике Српске. Аутор слиједи препоруке и закључке упућене члановима Удружења правника Републике српске на Деветим октобарским правничким данима о подстицају размишљањима која иду у правцу реализације идеје кодификовања грађанског права. У раду се обрађују услови, принципи и стратешка опредјељења која би редактори будућег преднацрта кодификације требали слиједити у своме раду.

 

 

 

 

Dr Branko Morait

Law Faculty professor

Of University of Banjaluka

 

CODIFICATION OF CIVIL LAW

Summary

 

In this article, the author looks back at accustoming of contractual relations in countries that once formed Yugoslavia, especially in Bosnia and Hercegovina. In Bosnia and Hercegovina, the Draft of Law of contractual relations was prepared, by the date of 28^th of January 2003, when two study groups of entities completed their work formulating the text of Draft in organization of law departments of entities, supported by the German government organization GTZ. After the said date, Department of Law took the responsibility of organizing the works on completing the Draft, with the help of OHR, but the result of their labor did not become a positive judicial text. The author tries to clarify the importance of Yugoslav Law of contractual relations from today’s perspective and concludes that it still largely affects the legislative processes of regulating contractual relations in all former Yugoslav republics. Law of contractual relations has prolonged its judicial life with the reception into new legal orders, which, in turn, subjected it to smaller or larger adjustments. And in places where the new legal text on contractual laws was passed, major deviations from the source have not been noticed, as in term of both the systematics and the content of the legal text.

In this paper author considers codification of civil law in Republic of Srpska. Author follows recommendations and conclusions notified to members of Association of jurists  Republic of Srpska during ninth conference “October juristic days“, in order to encourage thoughts toward codification of civil law. In this paper author analyses conditions, principles and strategic orientations which should be followed by redactors of future civil code.

 

 

 

[1] Закон о облигационим односима с регистром појмова, дванаесто, измењено и допуњено издање с најновијим законским изменама, предговор Слободан К.Перовић, ЈП «Службени лист СРЈ», Београд, 2001., стр. 59. ( У даљем тексту: Предговор професора Перовића)

[2] Ibid, цитат из Фауста

[3]  Закон о облигационим односима , Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске,  (“Службени лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89), (“Службени лист РБиХ”, бр. 2/92, 13/93 и 13/94), (“Службени гласник РС”, бр. 17/93 и 3/96), у даљем тексту: ЗОО

[4] «Службени лист СРЈ», број 31/93

[5] «Службени гласник Републике Српске», број 17 од 22. септембра 1993. године

[6] Предговор професора Перовића

[7] Аксић,Сава. Значење појмова унификације, кодификације и хармонизације правних прописа,  205.

[8] Ibid., 213.

[9] Ibid., 206.

[10] Ibid., 213.

[11] Ibid., 207.

[12] Ibid.

[13] Ibid., 213.

[14] Перовић, С., Стручно мишљење о Нацрту закона о облигационим односима РС/Ф БиХ, .92-93

[15] Николић,Д., Хармонизација и унификација грађанског права, 54.

[16] Ковачевић Куштримовић, Р. и Лазић, М., Грађански законик Србије и право Европске Уније, 29.

[17] Прологомена Закону о обвезним односима,Обвезно право, књ. 1, Загреб, 1978,15.

[18] Николић,Душан. Хармонизација и унификација грађанског права,Нови Сад,2004,54

[19] Закон за облигационите односе Републике Македоније од 20.фебруара 2001. са измјенама и допунама 2002. и 2003.; Облигацијски законик Републике Словеније од 01.јануара 2002.; Закон о облигационим односима Републике Србије и Републике Црне Горе(«Службени лист СФРЈ», 29/78, са измјенама и допунама («Сл.лист СФРЈ», бр. 39/85,45/89 и 57/89) и «Сл.лист СРЈ», број 31/93; Закон о облигационим односима Републике Српске («(«Службени лист СФРЈ», 29/78, са измјенама и допунама («Сл.лист СФРЈ», бр. 39/85,45/89 и 57/89) и («Службени гласник РС», бр. 17/93,3/96, 39/03 и 74/04); Закон о облигационим односима у Федерацији БиХ («Сл.лист СФРЈ», бр 39/85,45/89 и 57/89) и»Сл.л.РБиХ», бр. 2/92, 13/93, 13/94; Законо о обвезним односима РХ, «Народне новине РХ», број 35/05

[20] Према: Горенц и др.:-Коментар ЗОО-, Загреб, 2005., стр.VII

[21] «Службени гласник БиХ», број 25/06