ZBIRKA RADOVA – 40 GODINA NASTAVNO-NAUČNOG DJELOVANJA
Проф. др Бранко Мораит
ЗБИРКА РАДОВА
40 година наставно-научног дјеловања
ПРЕДГОВОР
Збирком текстова коју даје на увид јавности аутор жели обиљежити
четрдест година наставно-научног рада на предмету Облигационо право на
универзитетским студијама права.
Овим ретроспективним избором желим изразити захвалност сретним
околностима које су ме навеле да се бавим научно-наставним радом у обла-
сти права. За опредјељење на пут бављења правном науком дугујем захвал-
ност своме оцу Сократу, који ме је упутио и охрабрио да на томе истрајем.
Овом приликом желим изразити поштовање својим учитељима, професори-
ма Богдану Лози, Љубиши Милошевићу и Слободану Перовићу, који су оди-
грали кључну улогу у мом научном раду и развоју, као и професору Радовану
Хрњазу, утемељитељу правног студија у Бањој Луци.
Избор радова за ову прилику опредијелиле су техничке погодности
које пружају текстови припремљени у електронској форми. Радови који су
овдје сабрани претежно су реферати изложени на правничким скуповима,
који су увијек лијепе прилике за размјену идеја и енергије међу правницима
из теорије и праксе. На тим скуповима, нарочито Копаоничкој школи при-
родног права, његовано је слободоумно и критичко мишљење о друштвеним
и правним појавама, што остаје стално надахнуће свакоме ко на овим про-
сторима жели да се бави научно-теоријским радом у праву. Бављење науком
и едукацијом у правној области је привилегија али и обавеза, а уједно и елик-
сир који научном раднику пружа задовољство и осјећај снаге и младости.
Трагање за истином и правдом несагледив је процес, радни наслов бескраја.
Вјерујем да сам се руководио критеријумима које је за просвјетног
радника, поводом дана учитеља, 5. октобра, у једном телевизијском разго-
вору истакао познати професор бањалучке гимназије Тихомир Левајац: да је
стручан и суверен у свом предмету, да је добар педагог који зна када треба
наградити, а када опоменути ученика и да је добар човјек, јер то ђаци непо-
грешиво инстинктивно препознају. Ова три услова за доброг наставника мо-
рају увијек постојати кумулативно. Ако ма који не постоји, неће бити доброг
наставника.
Надам се да ћу и овако скромним избором текстова указати на пресјек
интелектуалних преокупација у актуелним транзиционим временима чији
смо савременици, прилике и вријеме када су настајали и правно-филозофске
идеје које смо слиједили и афирмисали.
УВОД У ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
1. Појам, предмет, метод и значај Облигационог права
Облигационо право је грана приватног права која уређује и штити
облигационе односе. Облигациони односи су правни односи између двије
стране, повјерилачке и дужничке, у којима повјерилац има тражбину, од-
носно потраживање, заправо субјективно грађанско право на основу којег је
овлашћен да захтијева од дужника неко понашање које има имовински ка-
рактер, а дужник је обавезан да изврши захтијевано понашање и тако угаси
облигациони однос или постане и одговоран за неизвршење или неуредно
извршење своје обавезе ако поступи супротно садржају облигације. Облига-
ционо право је грана Грађанског права у оквиру Приватног права.
С једне стране посматрано, облигационо право је грана позитивног
права, дио правног система једне државе, јер је то скуп правних норми про-
писаних законом које регулишу облигационе односе субјеката права. С друге
стране, Облигационо право је грана правне науке која се научним методама
бави истраживањем, научном критиком и подучавањем.2
Облигационо право, у објективном смислу, јесте скуп правних норми
садржаних у законском акту. Под облигационим правом се подразумијева
и облигационо право у субјективном смислу. Оно се поистовјећује са: тра-
жбином, потраживањем, понекад и са облигацијом, а ријеч је о субјективном
грађанском праву, које припада једном титулару и садржи овлашћење и зах-
тјев, односно тужбу у материјалном смислу.
Сваки аутор уџбеника из облигационог права настоји понудити пра-
ву дефиницију овог наслова. Тако нпр. проф. Антић наводи: Облигационо
право је део грађанског права, којим се уређују правни односи дуговања и
потраживања (облигациони односи). Као наука, Облигационо право изучава
правни промет међу живима (inter vivos), пренос имовинских права који се
одиграва између две одређене стране, повериоца и дужника. (…) Облигацио-
но право изучава настанак, дејство и престанак облигација.“3 Професор
Бикић наводи: У објективном смислу облигационо право представља скуп
правних норми којима се регулирају облигациони односи између одређених
субјеката, односно пријелаз добара из имовине једног у имовину другог лица.
Облигационо право у објективном смислу постоји независно од воље субје-
ката права.“4
У нашем језику нема посебног назива за субјективно облигационо
право, као у другим језицима.5 Субјективно право је признато од стране
објективног права, тј. закона. Говори се и да облигационо право представља
„динамику“ грађанскоправних односа, јер се њиме оправдава прелаз права
с једног лица на друго. У поређењу с том карактеристиком, стварна права су
„статика“ грађанскоправних односа, јер једном стечена остају везана за сво-
га титулара који тада има овлашћење према ствари да је посједује, користи
и њоме располаже. Стварно право штити статику присвајања, а облигационо
право штити динамику промета, прелаза добара и права с једног субјекта на
други. Облигационо право правно оправдава, легализује, прелаз добара из
имовине једног у имовину другог лица, а служи и успостављању (реститу-
цији или накнади) поремећене имовинске равнотеже. Оно, у надградњи при-
вредних односа, интерпретира економску динамику робно-новчаних односа,
као и правично санирање поремећених вриједности које припадају субјекти-
ма права према нормама објективног права.
1.1. Предмет облигационог права
Предмет облигационог права, у објективном смислу, јесу облигациони
односи, који се, у свакодневном правничком аргоу, најчешће називају обли-
гације.
Дефинише се да су облигациони односи (облигације) правни односи
између двије стране тако да на свакој страни односа може бити више лица,
да на једној страни (на којој може стајати и више субјеката) постоји повјери-
лац, који има субјективно облигационо право (потраживање, тражбину) да
може од друге, дужничке, стране захтијевати одређено понашање (дуг или
обавезу која се састоји од чињења, давања, пропуштања или трпљења) и која
је то обавезна испунити, под пријетњом одговорности, тј. имовинскоправне
санкције.
Из самог назива, облигационо право, запажа се римско поријекло овог
назива (obligo, obligare, obligatio). Понегдје се овај назив за означавање цје-
локупног облигационог права везује за један дио односа: нпр. за тражбину-
тражбено право; за дуг-дуговинско право, за обвезу тј. облигацију-обвезно
право, а чак и за личност-лично право. Облигационо право је опште право у
том смислу да његова правила, као и правила грађанског права имају општи
карактер и супсидијаран значај за све специјалне дисциплине у којима се
јављају облигациони односи. Уколико неким посебним законом, који уређује
одређене облигационе односе, није све прописано што је потребно за цјело-
вито уређење тих односа, примјењује се Закон о облигационим односима и
на тај и такав, специјални, облигациони однос.
1.2. Метод облигационог права
Под методом облигационог права, у објективном смислу, као гране по-
зитивног права, подразумијевамо начин на који се уређују, прописују, норме
облигационог права, односно нормирају облигациони односи. У првом реду
то се чини законом као општим прописом. Подзаконски акти нису адеква-
тан метод уређивања облигационих односа. Ако би нека извршна или чак
законодавна власт покушала утврђивати облигационе односе подзаконским
актима, уредбама или директивама, такви прописи би се могли огласити не-
законитим. Метод облигационог права је грађанскоправни метод који води
рачуна да су облигациона права прометљива и да се могу отуђивати и пре-
носити с лица на лице; затим, да су имовинског карактера, тј. да се могу
новчано валоризовати и да имају имовинску санкцију, тако да се санкција,
најчешће, састоји од накнаде штете. Сам Закон о облигационим односима,
који је основни извор правила, норми, облигационог права, почива на неко-
лико методолошких принципа.
Један од тих методолошких приступа називамо начело јединства обли-
гационог права. Оно значи да облигационо право у нас има једнака правила
и за грађане и за привредне субјекте. Тиме се превазишао дуализам правила
облигационог права познат по томе што за грађане важе правила грађан-
ског законика, а за привреднике правила трговачког законика, мада се ради о
истом предмету – облигационим односима.
Друго законско методолошко упутство јесте постулат да су законске
облигационе норме претежно диспозитивног карактера. Оне су субјектима
дате на диспозицију и субјекти, када ступају у облигационе односе, могу од
њих одступити и сачинити однос како њима одговара. Тако закључен уговор
(облигациони однос) ће производити правно дејство ако није у сукобу са
јавним поретком у који спадају императивне законске норме као и правила
морала, односно добрих обичаја. То је јасно изражено одредбом члана 20.
Закона о облигационим односима (скраћено: ЗОО): „Стране могу свој об-
лигациони однос уредити другачије него што је овим законом одређено, ако
из поједине одредбе овог закона или из њеног смисла не произлази нешто
друго.“ Другим ријечима, воља субјеката ужива законску подршку и њој се
даје предност код обликовања и углављивања облигационог односа. Диспо-
зитивне норме посебно долазе до изражаја када се треба расправити неки
спор који настане међу странама. Тада на сцену ступају норме облигационог
права, све оно што је законом пописано постаје подлога за рјешавање спора
и довођење страна у позицију коју закон оправдава и штити. Због тога се
говори о потпуним диспозитивним нормама, које у цјелини замјењују вољу
странака, као и о допунским диспозитивним нормама које дјелимично до-
пуњавају вољу страна које нису у потпуности самостално изразиле своју
вољу о одређеном питању из облигационог односа. То не значи да и у Зако-
ну о облигационим односима не постоје и императивне (принудне) норме
од којих стране не могу одступити нити их мијењати и обликовати својом
вољом. Ако желимо практичним примјером указати, диспозитивне је при-
роде законска одредба: уговорне стране могу се споразумјети да посебна
форма буде услов пуноважности њиховог уговора.“, док је, насупрот њој,
императивне природе законска норма која гласи: „Када стране вјерују да
су сагласне, а у ствари међу њима постоји неспоразум о природи уговора
или о основу или о предмету обавезе, уговор не настаје.“ Можемо рећи да
Закон о облигационим односима садржи допунске диспозитивне норме које
замјењују оно што стране нису уговориле те се каже: ”ако странке нису што
другачије одредиле, тј. уговориле“ и примјењује се одређена законска одред-
ба која интерполира у њихов облигациони однос. Поред тога, оне допуњују и
оне норме које су странке уговориле, ако је страначки споразум недовољан за
разумијевање и разрјешење њиховог односа. Обично је нагласак на „стране
могу“, док је код императивних нагласак да „морају“ или „дужне су“ да се
понашају како то законска норма прописује. Диспозитивност норме лежи
у самој суштини облигационог односа. Субјективно облигационо право и
овлашћење које из њега произилази не тјера повјериоца да мора своје право
захтијевати од дужника. Повјерилац не мора никада да захтијева од дужника
измирење дуга. Он може да врши своје право, да захтијева његово извршење,
али не мора и нико се не мијеша у то његово опредјељење. Са страначком
диспозицијом повезано је и право на тужбу, које је титулару, повјериоцу, дато
на диспозицију, располагање, а од његове слободне одлуке зависи да ли ће га
искористити или неће.
Велики значај у знатном дијелу облигационих односа даје се аутоно-
мији воље. На терену уговорних облигационих односа ријеч је о слободи
уговарања. Воља законодавца најчешће није довољна за заснивање обли-
гационих односа. Спомињу се тзв. законске облигације, али оне нису тако
честе. Много су чешће облигације које настају тек саглашавањем воља двију
страна. Постоје и облигације које настају мимо воље страна, а то је када се
врши противправно захватање у туђу имовину, личност, интересе односно
права. Забрањено је другоме наносити штету или бол. Некада се поступа
супротно правилима која важе за уговор о налогу, па неко без налога (ман-
дата) изврши посао за онога ко је овлашћен да га врши. Поред тога, некада
стицање неке имовинске вриједности нема основа у неком признатом основу
стицања, те због тога настане облигациони однос у којем пословођа захтије-
ва накнаду или неосновани стицалац постаје дужник враћања стеченог без
основа.
1.3. Значај облигационог права
Значај облигационог права условљен је значајем облигационих односа.
Друштвени живот, у условима постојања робно-новчаних односа и важења
закона вриједности, незамислив је без облигационих односа. Облигациони
односи се не могу побројати и дати им посебне називе. Они су масовни као
што је живот и међуљудски односи. Могућа су само општа законска прави-
ла, тзв. апстрактне норме које покривају неограничен број појавних односа
који се јављају међу неодређеним бројем субјеката, грађана и привредника,
физичких и правних лица. Развијеност правила облигационог права и обим-
на литература која их прати афирмисали су ову грану грађанског права као
теоријски најразвијенију. Због тога она има незаобилазан значај у правним
студијама а темељ је многим апликативним, специјалним, дисциплинама
које су се развиле из облигационог права. Због свог значаја чини главни и
најобимнији дио садржаја грађанских кодификација.
…
ПРЕУЗМИТЕ КОМПЛЕТАН ДОКУМЕНТ: